Hotel „Megas Alexandros“ počeo je da se gradi 1967. godine, a prvi put je otvorio svoja vrata da dočeka prve goste 1976. Prvi vlasnici i domaćini bili su Atanasios Pelpas i njegova supruga Penelopi Pelpa, koji su 1963. godine emigrirali u Nemačku jureći svoj san. Ostavili su za sobom dve male bebe sa ciljem da naporno rade i da se vrate što je pre moguće... Radili su bez prestanka 13 godina (radeći 2 ili 3 posla istovremeno) i kada su se vratili u Grčku, kupili su ovaj plac u Paraliji i počeli da grade hotel.

Preko puta hotela, na mestu gde se danas nalazi park, bila je močvara puna trske, žaba i mnogo, mnogo komaraca. Nije bilo ulične rasvete, a noću vas je hvatala jeza. Mnogi su im se tada rugali, govoreći: „E moj Tanasi, gore mesto nisi mogao da nađeš...“ Nisu ni slutili šta će se desiti nekoliko godina kasnije...

U prvim godinama, Paralija je imala veoma malo hotela, nekoliko prodavnica i jednu pekaru koja je pekla hranu za ceo komšiluk. Svakog jutra ste mogli da vidite žene kako nose tepsije u pekaru, da bi ih preuzele nekoliko sati kasnije, vrele... Prvi turisti su uglavnom bili Grci. Postepeno su počeli da dolaze Jugosloveni (s obzirom da je tada još uvek bila Jugoslavija) i priličan broj Nemaca.

Deda Kostas, otac Atanasiosa Pelpasa, po prvi put je preuzeo ulogu recepcionera, jer su Atanasios i njegova supruga još uvek bili u Nemačkoj rešavajući poslednje obaveze. Deda Kostas je bio i „kum“ hotela. Smatrao je da treba da ga nazovu „Megas Alexandros“ jer se nalazio u ulici „Megas Alexandros“. „Tako će ga stranci lakše pamtiti“, govorio je.

U prvim godinama noćenje je koštalo 80 drahmi, a ako bi se nekom to učinilo skupim, deda bi ga dao i za 60 drahmi (morao je da skupi novac...). U to vreme, većina gostiju se okupljala na trgu, a hotelijeri su išli i „sakupljali“ ih odatle. Deda Kostas je, osećajući teret svoje odgovornosti, trčao na trg sa svojim štapom da bi sakupio što više gostiju... Deca su naporno radila u Nemačkoj; najmanje što je mogao da uradi bilo je ovo... Štaviše, pošto nije želeo da zauzima sobu za spavanje, stavio je poljski krevet ispod stepenica i staru zavesu da se ne vidi, i tu je spavao. Često bi ga turisti u prolazu pokrivali ćebetom da se ne prehladi... (kako je lep bio svet u svojoj jednostavnosti...).

Godine su prolazile, a Paralija se polako punila ljudima. Hoteli su nicali jedan za drugim, stizalo je sve više ljudi i pejzaž se stalno menjao... Veliki hoteli sa mnogo sadržaja, bazenima, doručkom... Svet se menjao, i neka je tako. Tanasis i Penelopi Pelpa su činili sve što su mogli da se takmiče sa novim, velikim hotelima. Međutim, kako im je hotel bio osnovni posao, a imali su i dvoje dece da školuju, nisu mogli sebi da priušte ogromne promene.

Deda Tanasis je preminuo 20. septembra 2015. godine, u hotelskoj sobi koju je toliko voleo. Bilo je planirano da 21. septembra, on i njegova supruga Penelopi otputuju u Nea Hraniju (gde su živeli zimi). Zato se pobrinuo da „ode“ dan ranije...

Prvo potpuno renoviranje obavila su deca Atanasiosa i Penelopi Pelpe 2016. godine. Hotel je promenio svoj izgled, postavši prelep butik hotel sa romantičnim detaljima koji nemaju nikakve veze sa njegovim imenom („Megas Alexandros“). Ipak, deca ni u jednom trenutku nisu ni pomislila da mu promene ime, jer ga je dao deda Kostas...

I tako stižemo do današnjice...

Paralija se potpuno promenila; postoji nebrojeno hotela koji nude neverovatne sadržaje. Većina rezervacija se vrši putem interneta preko velikih platformi. Stres je veliki: treba usrećiti goste, obezbediti im da se lepo provedu...

Kao sadašnji domaćini i naslednici posla, želeli bismo da vam kažemo nekoliko reči o sadašnjosti. Ovaj hotel je mali, topli, porodični objekat u kojem tokom leta radi cela porodica: deca i unuci Atanasiosa i Penelopi Pelpe. Čak i sama baka Penelopi često obavlja dužnost recepcionera. A sa gostima priča na rumunskom, jer odlično poznaje vlaški. Rumunski turisti su oduševljeni, a takođe i Srbi i Bugari (iako većinom verovatno ništa ne razumeju, jer i sa njima priča na rumunskom). Nemci se, međutim, najviše raduju, jer baka Penelopi tečno govori nemački (posle svih onih godina provedenih u Nemačkoj).

Renoviranje hotela je urađeno sa ljubavlju, puno strasti i beskrajnog ličnog truda. Želeli smo da se osećate „kao kod kuće“. Iz tog razloga, dekoracija hotela je potpuno ista kao i dekoracija našeg sopstvenog doma.

Nažalost, hotelu se može pristupiti samo stepenicama. Iako smo pokušali, nema dovoljno prostora za unutrašnji lift, a postavljanje spoljašnjeg je veoma teško. Ipak, uvek se trudimo da zadržimo dve sobe u prizemlju za osobe sa problemima u kretanju (što morate navesti prilikom rezervacije kako bismo ih sačuvali za vas).

Sobe su male. Da bi bile veće, zidovi bi morali da se sruše, a to bi zahtevalo posebnu studiju inženjera. Možda će se i to desiti u budućnosti. Zbog toga što su sobe male, kreveti nisu mogli biti „king size“ veličine, kao što to traže neki od naših gostiju.

Čajna kuhinja je mala, ali ima sve što vam je potrebno za vaših nekoliko dana odmora. Ima staklokeramičke ploče, ali ne može imati rernu, kao što je tražila jedna nezadovoljna gošća. Ima šerpe, tiganje, kuvalo za vodu, džezvu (za grčku kafu) i aparat za filter kafu, ali nema aparat za espreso.

Svaka soba takođe ima mali balkon na kojem možete piti svoju svakodnevnu kafu uživajući u pogledu na park.

A pre svega, ima ljubav i toplinu porodičnog biznisa, koji su započeli deda Kostas, deda Tanasis i baka Penelopi, a danas ga nastavljaju Mihalis, Nikos, Konstantinos, Penelopi, Danai, Tanasis, Ljuba i Marina.

Dakle, ako vam je sve ovo dovoljno, obećavamo da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da vam osiguramo najbolji mogući provod. I što je najvažnije, obećavamo da ćete se, iako ćete biti daleko od svog doma, osećati kao da ste kod svoje kuće. U ovom malom, romantičnom, toplom, porodičnom hotelu...